Šta je i kako znati da li je za vaše dete
Kada roditelj prvi put vidi PODD komunikacijsku knjigu, često ne zna šta tačno gleda.
Na prvi pogled, deluje kao velika knjiga sa mnogo simbola/sličica.
Roditelj može pomisliti:
Ta pitanja su potpuno razumljiva.
U Srbiji PODD još uvek nije poznat kao što su poznati neki drugi oblici AAK. Roditelji su češće čuli za sličice, komunikacijske table, PECS ili uređaje za komunikaciju. PODD izgleda drugačije, jer nije zamišljen samo kao način da dete traži ono što želi.
PODD je komunikacijska knjiga. Nije samo knjiga sa sličicama.
PODD je organizovan sistem jezika.
Cilj nije da dete nauči da pokaže nekoliko imenica. Cilj je da dete ima način da kaže mnogo različitih stvari, u mnogo različitih situacija, sa različitim ljudima.
Drugim rečima: PODD nije samo za traženje. PODD je za razgovor.
PODD je skraćenica od Pragmatic Organisation Dynamic Display.
Pragmatic znači da je jezik organizovan prema tome šta osoba želi da uradi komunikacijom.
Na primer:
Želim nešto. Nešto mi se ne sviđa. Hoću da pitam. Hoću da kažem šta se desilo. Hoću da se našalim. Hoću da promenim aktivnost. Nešto nije u redu. Hoću da kažem šta mislim.
Jezik nije organizovan samo po kategorijama kao što su hrana, igračke, životinje i boje. Organizovan je prema svrsi komunikacije.
To je važno, jer u stvarnom životu ne komuniciramo samo da bismo imenovali stvari.
Ne kažemo tokom dana samo: „jabuka", „auto", „lopta", „voda".
Kažemo:
„Neću to." „Hoću opet." „To je smešno." „Skloni se." „Vidi ovo." „Nešto nije u redu." „Idemo tamo." „Pogrešio si." „Imam ideju." „Sećaš se?"
PODD otvara prostor za takvu upotrebu jezika.
Organisation znači da su reči, simboli i stranice raspoređeni na promišljen i predvidljiv način.
Dete ne mora da zna sve odmah. Ni odrasli ne znaju sve odmah. Kao što se snalazimo u knjizi, ormaru ili gradu koji često koristimo, tako se vremenom snalazimo i u komunikacijskoj knjizi.
Važno je da se raspored ne menja stalno. Kada je sistem predvidljiv, dete počinje da pamti gde se nalaze reči koje su mu potrebne.
Dynamic Display znači da se komunikacija kreće kroz stranice.
Jedan izbor vodi na drugu stranu, a druga strana nudi reči koje su verovatno potrebne za nastavak poruke.
To je kao putokaz.
Kada uđemo u zgradu, ne moraju sva vrata biti pred nama odmah. Važno je da postoji sistem koji nas vodi do vrata do kojih želimo da stignemo.
Tako i PODD vodi dete kroz jezik.
Kada ljudi čuju AAK, često pomisle na nekoliko slika zalepljenih na tablu:
voda, hrana, toalet, još, gotovo
Takve podrške mogu biti korisne u određenim situacijama, posebno na početku, ali one nisu dovoljne za bogatu komunikaciju.
Ukoliko dete ima samo nekoliko sličica, ono može da traži samo nekoliko stvari.
Kako će reći:
„Ne sviđa mi se." „Hoću da promenim igru." „To je bilo smešno." „Nisam to mislio." „Plašim se." „Hoću da ti pokažem nešto." „Pitam se gde je tata." „Nešto nije u redu." „Sećam se kad smo išli tamo."
Komunikacija nije samo lista potreba.
Kada detetu damo samo reči za ono što odrasli misle da će mu trebati, dete ostaje zarobljeno u našem predviđanju. PODD daje detetu širi pristup jeziku, uključujući i ono što odrasli ne mogu unapred da pogode.
To je jedna od najvažnijih razlika.
PODD nije sistem za pogađanje šta dete želi.
PODD je sistem koji detetu daje način da samo izgradi poruku.
Nije. PECS je najpoznatiji sistem razmene sličica kod nas, posebno u specijalnim školama i nekim terapijskim programima. Mnogi roditelji prvo čuju za PECS, pa sve oblike AAK počnu da zamišljaju kao razmenu jedne slike za jednu stvar.
PODD ima drugačiju logiku.
PECS u svojoj osnovi kreće od razmene slike za željeni predmet. Dete daje sliku odraslom da bi dobilo nešto. To može pomoći detetu da nauči da slika može imati komunikativnu funkciju.
Međutim, komunikacija nije samo razmena.
Dete ne treba da ima način samo da kaže „daj mi". Treba da ima način da komentariše, odbije, pita, ispriča, pokaže osećanje, započne razgovor, promeni temu, kaže da nešto nije u redu.
PODD je robustniji sistem, jer pokušava da obezbedi jezik za mnogo različitih komunikativnih funkcija, ne samo za traženje.
Važno je da AAK sistem ima dovoljno jezika da dete može da kaže ono što stvarno želi da kaže.
PODD može biti podrška deci koja ne govore, deci koja govore nepouzdano, deci čiji govor nije dovoljno razumljiv, kao i deci koja imaju govor, ali im je teško da ga koriste u svim situacijama.
To mogu biti autistična deca. Deca sa motoričkim teškoćama. Deca sa razvojnim kašnjenjem. Deca sa apraksijom govora. Deca koja imaju složene komunikacijske potrebe. Deca koja razumeju više nego što mogu da kažu govorom.
PODD nije namenjen samo deci koja „uopšte ne govore".
Neka deca koriste govor u određenim situacijama, ali ne mogu da se oslone na njega kada su umorna, uzbuđena, preplavljena, u novom okruženju ili kada treba da kažu nešto složenije.
Takvo dete takođe može imati korist od AAK.
Govor koji postoji, ali nije pouzdan, nije dovoljan oslonac za ceo život.
Kada dete ima šta da kaže, ali nema uvek siguran način da to kaže, potreban mu je dodatni put.
Ne.
Dete ne mora prvo da pokaže da zna simbole. Ne mora prvo da nauči da sedi za stolom. Ne mora prvo da imitira. Ne mora prvo da odgovara na pitanja. Ne mora prvo da dokaže da razume sve što odrasli traže.
Kao što dete ne mora da zna da govori da bismo mu govorili, ne mora ni da zna da koristi PODD da bismo mu pokazivali kako se PODD koristi.
Deca uče jezik tako što ga vide i čuju u upotrebi.
Odrasli ne čekaju da beba progovori da bi joj pričali. Pričamo joj od početka. Pokazujemo, komentarišemo, ponavljamo, čekamo, radujemo se svakom pokušaju.
Tako je i sa PODD-om.
Prvo odrasli koristi knjigu. Dete gleda. Sluša. Povezuje. Pamti. Pokušava. Vremenom počinje da koristi ono što mu ima smisla.
Ne počinje se od testa. Počinje se od modelovanja.
Modelovanje znači da odrasli koristi PODD da bi stvarno komunicirao sa detetom.
Ne da bi ga ispitao. Ne da bi tražio tačan odgovor. Ne da bi proverio da li zna gde je simbol. Ne da bi ga naterao da pokaže.
Odrasli pokazuje kako se knjiga koristi u pravom razgovoru.
Na primer, tokom igre odrasli može pokazati:
„Hoću još." „To je smešno." „Idemo tamo." „Gotovo." „Ne sviđa mi se." „Imam ideju." „Vidi ovo."
Dete ne mora odmah da odgovori.
Kada odrasli koristi PODD, dete dobija mapu.
Zamislite da ste u stranoj zemlji. Neko vam samo stavi rečnik u ruke i kaže: „Hajde, reci šta želiš."
To je teško.
Mnogo je lakše kada neko pored vas koristi mapu, pokazuje puteve, govori prirodno i daje vam vremena da razumete kako sistem funkcioniše.
PODD je takva mapa za komunikaciju.
Ovo je jedno od najčešćih pitanja.
„Mi imamo knjigu, ali dete je ne koristi." „Okrene glavu." „Pogleda kratko, pa ode." „Koristi gest, ali ne pokazuje u knjizi." „Uzme me za ruku kao i ranije."
To ne znači da PODD nije za dete.
Često znači da dete još uči šta je knjiga, čemu služi i kako odrasli koriste taj sistem.
Ukoliko je dete godinama moralo da se oslanja na telo, plač, gest, pogled ili ponašanje, prirodno je da neće odmah preći na novi sistem. Stari putevi su brži, poznatiji i manje zahtevni.
PODD ne uvodimo tako što čekamo da dete samo počne da ga koristi. Uvodimo ga tako što ga mi koristimo.
Danas možda samo pokažemo: „To je smešno."
Sutra možda pokažemo: „Hoću opet."
Nekog dana dete pogleda stranu. Nekog dana dodirne simbol. Nekog dana samo donese knjigu. Nekog dana koristi poznatu putanju za svoju poruku.
Napredak često počinje mnogo pre nego što dete „kaže" nešto pomoću knjige.
Počinje onda kada knjiga postane deo svakodnevnog života.
Ne.
PODD nije zamena za govor u smislu: „više nećemo raditi na govoru".
PODD je podrška komunikaciji dok se govor razvija, ili kada govor nije dovoljno pouzdan.
Mnoga deca koriste više načina komunikacije istovremeno: govor, zvuk, gest, znak, pogled, knjigu, uređaj. To nije problem, to je normalno.
Odrasli takođe komuniciraju multimodalno. Govorimo, pokazujemo, pišemo poruke, šaljemo slike, koristimo izraz lica, ton glasa, kalendar i mapu.
Niko ne kaže da nas mapa sprečava da govorimo.
Mapa nam pomaže da stignemo tamo gde želimo.
PODD je mapa za komunikaciju.
U Srbiji je AAK još uvek nedovoljno razvijena oblast.
Roditelji često nemaju mnogo izbora, a stručnjaci često nemaju dovoljno dostupnih sistema na srpskom jeziku.
Kod visokotehnoloških rešenja, kao što su aplikacije i uređaji, jezička podrška je ograničena. Neki sistemi imaju sadržaje na hrvatskom jeziku, što može biti korisno, ali nije uvek prirodno za dete koje odrasta u srpskom jezičkom okruženju.
PODD komunikacijska knjiga u tom kontekstu ima posebnu vrednost, jer odrasli može da koristi svoj prirodan govor dok modeluje jezik. Knjiga daje strukturu, a odrasli daje živi jezik, intonaciju, odnos i značenje.
To ne znači da je PODD jedino rešenje.
Za neku porodicu važan deo sistema biće komunikacijska tabla. Za neku porodicu nekoliko znakova i gestova. Za neku porodicu tehnologija. Za neku porodicu kombinacija svega.
U praksi, deca gotovo uvek koriste više modaliteta.
Pitanje nije: „Da li koristimo samo PODD ili samo nešto drugo?"
Pitanje je: Kako da dete ima što više načina da komunicira u stvarnom životu?
PODD može imati smisla ako dete:
PODD nije „previše" zato što dete još ne koristi sve reči.
Knjiga je kao kuća sa mnogo soba. Dete ne mora odmah da uđe u svaku sobu, ali je važno da kuća postoji, da vrata nisu zaključana i da odrasli pokazuje kako se kroz nju kreće.
Kada detetu damo samo jednu malu kutiju sa nekoliko reči, ono može koristiti samo ono što stane u tu kutiju.
Kada mu damo pristup jeziku, ostavljamo prostor da raste.
Početak često izgleda nesavršeno.
Knjiga stoji na podu. Roditelj zaboravi gde je neka reč. Dete ode usred pokazivanja. Odrasli pokaže jednu poruku, pa nastavi igru. Nekada knjiga ostane u torbi. Nekada se koristi samo nekoliko puta dnevno.
To je normalno. PODD se ne uvodi savršeno. Uvodi se stvarno.
Bolje je koristiti knjigu kratko, prirodno i često, nego čekati idealan trenutak.
Ne mora svaki pokušaj da bude lekcija. Ne mora dete odmah da pogleda. Ne mora da odgovori. Ne mora da pokaže.
Dovoljno je da odrasli počne da govori i kroz knjigu.
Malo po malo, knjiga postaje poznata. Poznato postaje lakše. Lakše postaje dostupnije. Dostupnije postaje komunikacija.
U Logolabu PODD ne posmatramo kao zadatak koji dete treba da savlada.
Posmatramo ga kao jezički sistem koji porodica uči da koristi u svakodnevnom životu.
Prvo gledamo kako dete već komunicira: pogledom, telom, zvukom, gestom, ponašanjem, interesovanjima, rutinama i odnosima.
Zatim biramo način da PODD postane deo stvarne komunikacije, ne dodatna obaveza koja postoji samo na terapiji.
Roditelji uče kako da modeluju, kako da ne pretvore knjigu u test, kako da sačekaju, kako da koriste kratke prirodne poruke i kako da prate ono što dete već pokušava da kaže.
Cilj nije da dete nauči „gde je sličica".
Cilj je da dete nauči:
„Mogu da kažem više." „Odrasli me čuju." „Moja poruka menja ono što se dešava." „Imam način da učestvujem."
PODD komunikacijska knjiga nije samo zbir simbola.
To je organizovan sistem jezika koji detetu daje mogućnost da komunicira iz mnogo razloga, u mnogo situacija i sa različitim ljudima.
PODD nije dokaz da smo odustali od govora.
PODD znači da ne čekamo da se govor potpuno razvije da bismo detetu dali pristup jeziku.
Dete ne mora prvo da govori da bi imalo šta da kaže.
Naš zadatak je da mu damo način da se izrazi.
