Šta je AAK i zašto nije odustajanje od govora
Kada dete ne govori, ili govori toliko nepouzdano da se na govor ne može osloniti, roditelji se često nađu između dve poruke.
Jedna poruka kaže:
Druga savetuje::
Za mnoge roditelje u Srbiji, naročito roditelje autistične dece, preporuka za AAK dođe iznenada: na komisiji, od stručnjaka, u izveštaju, u razgovoru sa drugim roditeljem ili posle mnogo ličnog traganja.
Tada se najčešće javi strah:
Kratak odgovor je: ne.
AAK nije predaja. AAK je način da dete dobije pristup komunikaciji sada, dok se govor razvija, ili kada govor nije dovoljno pouzdan, pa dete preko njega može da izrazi ono što želi, misli i oseća.
AAK znači augmentativna i alternativna komunikacija. U literaturi na engleskom često ćete videti skraćenicu AAC od Augmentative and Alternative Communication.
To je zajednički naziv za načine komunikacije koji podržavaju govor ili ga zamenjuju kada govor još nije razvijen, nije dovoljno jasan, nije pouzdan ili nije dovoljan za svakodnevnu komunikaciju.
AAK može uključivati:
AAK nije samo tablet.
AAK nije samo aplikacija.
AAK nije igrica sa sličicama.
AAK je sredstvo da dete ima način da se izrazi.
Kao što naočare ne sprečavaju dete da vidi, već mu pomažu da vidi jasnije, tako AAK ne sprečava govor. Ona pomaže detetu da se izrazi dok se govor razvija.
Kao što slušni aparat ne znači da smo odustali od slušanja, tako ni komunikacijska knjiga ne znači da smo odustali od govora.
To znači da smo detetu dali alat.
U našem kontekstu, kada se kaže AAK, mnogi prvo pomisle na uređaj, aplikaciju ili skupu asistivnu tehnologiju. To jeste jedan deo AAK sveta, ali nije ceo svet.
Komunikacija je mnogo šira i kompleksnija od uređaja.
U našem okruženju govor se često posmatra kao glavni dokaz da dete razume, misli i uči. Kada dete ne govori, lako se desi da odrasli pretpostave da ono nema šta da kaže.
To nije tačno.
Govor i komunikacija nisu isto.
Komunikacija uključuje želje, potrebe, odbijanje, izbor, mišljenje, emocije, pitanja, šalu, protest, sećanje, povezivanje sa drugima.
Kad ne može da govori, dete i dalje želii da kaže:
Svi mi koristimo multimodalnu komunikaciju svakog dana.
Govorimo, pokazujemo rukom, gledamo, pravimo izraz lica, koristimo ton glasa, šaljemo poruke, koristimo emotikone, pokazujemo fotografije, crtamo, pišemo liste, šaljemo lokaciju na mapi.
Niko odrasloj osobi ne kaže:
Kod dece se, međutim, često traži da komuniciraju samo govorom, čak i kada govor još nije dovoljno razvijen, dostupan ili pouzdan.
AAK detetu vraća ono što svi mi već koristimo: više načina da bude shvaćeno.
Ovo je najčešći strah roditelja.
Razumljivo je. Roditelji ne žele da pogreše. Ne žele da urade nešto što će „zaustaviti“ govor. Često su već čuli savete poput:
Ovakvi saveti ne uzimaju u obzir kako se komunikacija zaista razvija.
Dete ne prestaje da govori zato što ima drugi način komunikacije.
Dete se povlači iz komunikacije kada ga stalno ne razumemo, kada nema uspeh, kada svaka razmena postane test ili kada se od njega traži ono što u tom trenutku ne može da uradi.
AAK ne oduzima govor, već daje detetu više jezika, više prilika za razmenu i više iskustava da komunikacija ima smisla.
Govor se ne razvija u tišini. Govor se razvija u odnosu, razumevanju, igri i svakodnevnim situacijama.
Kada dete pomoću AAK može da kaže „još“, „neću“, „vidi“, „sviđa mi se“, „gotovo“, „hoću tamo“, ono uči nešto veoma važno:
To je osnova komunikacije.
Pravo vreme za komunikaciju je sada.
Ako dete nema pouzdan način da izrazi želje, potrebe, odbijanje, mišljenje, pitanja i osećanja, vreme je da razmišljamo o AAK.
Ne mora se čekati da dete „još malo poraste“.
Ne mora se čekati da „vidimo da li će govor krenuti“.
Ne mora se čekati da dete prvo dokaže da je „spremno“.
Ne postoje veštine koje dete treba da savlada da bi koristilo AAK. Ne pitamo se da li je dete spremno za AAK, već se pitamo
Da li dete trenutno ima način da kaže ono što želi, misli i oseća?
Ukoliko nema, potreban mu je pristup komunikaciji što prei.
Ne čekamo da se govor magično pojavi da bismo detetu dali pravo na komunikaciju.
Kao što ne čekamo da dete samo nauči da čita da bismo mu čitali knjige, ne čekamo ni da dete samo progovori da bismo mu omogućili pristup jeziku.
Prvo mu nudimo jezik, a dete, svojim tempom, počinje da ga koristiti.
U Srbiji je AAK još uvek nedovoljno poznata i nedovoljno dostupna oblast.
Visokotehnološka rešenja postoje, ali izbor sistema koji podržavaju srpski jezik je ograničen. Postoje retki sistemi koji imaju sadržaj preveden na hrvatski jezik. To može biti korisno, ali nije uvek prirodno rešenje za dete koje živi u srpskom jezičkom okruženju. Ijekavica, drugačiji rečnik i gramatička ograničenja koja svii sistemi imju jer su pravljeni za engleski, mogu otežati svakodnevnu upotrebu.
Zato je važno da AAK ne svedemo na pitanje:
„Koji uređaj da kupimo?“
Mnogo bolje pitanje je:
Koji način komunikacije zaista podržava ovo dete, ovu porodicu i jezik koji dete svakodnevno čuje?
U našem regionu roditelji su češće čuli za PECS, posebno u specijalnim školama i pojedinim terapijskim programima. PECS je jedan od sistema AAK, ali nije jedini. Njegov fokus je pre svega na razmeni sličica i često ne pruža detetu dovoljno širok pristup jeziku kakav je potreban za bogatu, spontanu i fleksibilnu komunikaciju.
O razlikama između PECS-a, komunikacijskih tabli, PODD-a i drugih AAK sistema važno je govoriti posebno, jer izbor sistema menja način na koji dete uči komunikaciju.
PODD je komunikacijska knjiga i pragmatički organizovan sistem jezika.
To znači da nije samo zbir sličica. Nije ni lista reči koje dete treba da nauči.
PODD je način da dete, uz podršku odraslog, ima pristup jeziku u stvarnim situacijama: tokom igre, obroka, šetnje, oblačenja, čitanja, odlaska u vrtić, odbijanja, biranja, komentarisanja, pitanja.
U PODD-u dete ne dobija samo način da kaže „hoću“.
Dobija način da kaže:
Zato je za mene PODD često najbolji izbor u trenutnom srpskom kontekstu: omogućava da odrasli koriste svoj prirodan govor i da se jezik modeluje u odnosu, bez oslanjanja na aplikaciju koja nije u potpunosti prilagođena srpskom jeziku.
Roditelji često kažu:
To ne znači da AAK ne radi.
Kao što dete dugo sluša govor pre nego što počne da govori, tako mora dugo da vidi AAK u upotrebi pre nego što počne samostalno da je koristi.
Dete prvo gleda.
Sluša.
Povezuje.
Uči gde se nalaze reči.
Uči da odrasli koriste sistem za pravu komunikaciju, a ne za testiranje.
Ako od deteta odmah tražimo da „pokaže“, AAK postaje zadatak.
Kada odrasli koriste AAK u svakodnevnom životu, ona postaje jezik.
Zato je uloga roditelja velika. Ne zato što roditelj treba da postane terapeut, već zato što je roditelj detetov najvažniji komunikacioni partner.
AAK nije jedan sistem. AAK je način razmišljanja o komunikaciji.
Važno je znati da većina dece ne koristi samo jedan način komunikacije.
Kao i odrasli, deca koriste ono što im je u tom trenutku najdostupnije: pogled, telo, gest, zvuk, znak, simbol, komunikacijsku knjigu, tablet, ponašanje.
Za neku porodicu PODD će biti glavni oslonac.
Za neku porodicu to će biti kombinacija komunikacijske table, nekoliko znakova i gestova.
Za neku porodicu tehnologija će biti važan deo sistema.
Za većinu dece to će biti kombinacija više modaliteta, a porodica će vremenom prepoznati šta najviše koristi u realnom životu.
Cilj nije da dete koristi „naš omiljeni sistem“.
Cilj je da dete ima pristup jeziku, odnosu i komunikaciji.
AAK nije odustajanje.
AAK je skidanje katanca sa vrata komunikacije.
Govor može da se razvija.
Jezik može da raste.
Dete može da uči.
Komunikacija, međutim, ne treba da čeka.
U LogoLabu polazimo od pretpostavke da dete ima šta da kaže.
Prvo posmatramo kako dete već komunicira: pogledom, telom, zvukom, gestom, ponašanjem, izborom, interesovanjima.
Zatim zajedno sa roditeljima tražimo načine da dete dobije više jezika i više mogućnosti da učestvuje u svakodnevnom životu.
U tom procesu možemo koristiti PODD komunikacijsku knjigu, komunikacijske table, znakove, gestove, tehnologiju i druge modalitete komunikacije. Najvažnije je da sistem bude živ, dostupan i uklopljen u porodicu, a ne savršen na papiru.
Roditelji ne treba da znaju sve odmah.
Dovoljno je da počnu da gledaju komunikaciju šire od govora.
Ako vaše dete ne govori ili govor nije pouzdan način komunikacije, prvi korak nije čekanje. Prvi korak je razumevanje kako dete već pokušava da komunicira i koji sistem podrške može da mu pomogne da se izrazi.
Komunikacija je osnovno ljudsko pravo.
I ne mora da čeka govor.
