Šta kaže defektolog
Roditelji dvojezične dece često čuju različite savete.
Ovi saveti obično dolaze iz dobre namere, ali često stvaraju mnogo straha i krivice kod roditelja.
Naročito kod porodica koje žive u inostranstvu, kod dece koja idu u međunarodne vrtiće ili škole, ili kod porodica u kojima jedan roditelj govori srpski, a drugi roditelj neki drugi jezik.
Roditelji tada počnu da se pitaju:
Kratak odgovor je: dvojezičnost sama po sebi ne izaziva jezički poremećaj.
Ali dvojezično dete može imati jezičko kašnjenje ili jezički poremećaj, isto kao i jednojezično dete. Razlika je u tome što procena mora uzeti u obzir oba jezika, porodični kontekst i način na koji dete svakodnevno koristi komunikaciju.
Dete može odrastati sa dva ili više jezika.
To može biti srpski kod kuće i engleski u vrtiću. Srpski sa mamom, nemački sa tatom. Srpski u porodici, francuski u školi. Srpski sa bakom i dekom, engleski u svakodnevnom okruženju.
Mozak deteta nije „preopterećen" zato što čuje dva jezika.
Deca širom sveta odrastaju u višejezičnim sredinama. Za mnogu decu više jezika nije izuzetak, nego normalan deo života. Dvojezičnost nije prepreka razvoju jezika. Ona samo znači da dete ima više od jednog jezičkog sistema koji gradi, koristi i organizuje.
Kao kada dete ima dve police za knjige. Neke knjige su na jednoj polici, neke na drugoj, neke se premeštaju, a neke postoje u obe verzije. To ne znači da je dete zbunjeno. Znači da njegov jezički sistem ima više delova.
Dvojezično dete može delovati kao da ima manje reči u jednom jeziku ako gledamo samo taj jedan jezik.
Na primer, dete možda zna:
Ukoliko brojimo samo srpske reči, možemo pomisliti da dete zna malo, ali ako pogledamo oba jezika zajedno, slika može biti potpuno drugačija.
Kod dvojezične dece važno je gledati ukupan jezički repertoar, ne samo jedan jezik.
Takođe, dete može jedan jezik razumeti bolje, a drugi koristiti više. Može govoriti srpski kod kuće, ali engleski koristiti u vrtiću. Može odgovarati na jeziku koji mu je u tom trenutku dostupniji. Može mešati jezike u istoj rečenici.
To nije nužno znak problema. To je često prirodan deo dvojezičnog razvoja.
Roditelji se često uplaše kada dete kaže:
Ovo se zove mešanje jezika i ne znači da je dete zbunjeno.
Dvojezične osobe stalno koriste oba jezika u zavisnosti od situacije, sagovornika, teme i dostupnosti reči. Odrasli to rade kada ubacuju engleske reči u srpski, kada koriste poslovne termine na jednom jeziku, a porodične izraze na drugom.
Dete radi isto, samo sa manje iskustva i manje kontrole. Ukoliko dete zna reč na jednom jeziku, ali ne zna na drugom, koristiće ono što mu je dostupno.
To nije lenjost. Nije zbunjenost. Nije dokaz da treba ukinuti jedan jezik.
To je znak da dete koristi resurse koje ima.
Ipak, važno je ne pripisati sve dvojezičnosti.
Nekada dete zaista ima kašnjenje u razvoju jezika ili jezički poremećaj. Tada će se teškoće videti u oba jezika, ne samo u jednom.
Znak za pažnju može biti ako dete:
U takvim situacijama nije dovoljno reći: „Ma to je zato što je dvojezično."
Dvojezičnost može promeniti izgled razvoja, ali ne objašnjava svaku teškoću.
Ukoliko dete ima jezički poremećaj, on neće nestati time što uklonimo jedan jezik.
Ovo je jedno od najtežih pitanja za roditelje u inostranstvu.
Roditelj često čuje: „Pričajte samo jezik sredine." „Nemojte srpski, zbunjuje ga." „Fokusirajte se na engleski/nemački/francuski."
Ali srpski često nije samo jezik.
Srpski je jezik odnosa sa roditeljem. Jezik bake i deke. Jezik porodičnih šala. Jezik uspavanki, emocija, bliskosti i identiteta.
Ako roditelj najbolje, najprirodnije i najtoplije komunicira na srpskom, ukidanje srpskog može osiromašiti odnos.
Dete ne dobija više jezika time što roditelj počne da govori jezik koji mu nije prirodan, siromašniji je, manje emocionalan i manje spontan.
Dete jezik uči iz živog odnosa, a ako je roditelj najživlji, najopušteniji i najbogatiji na srpskom, onda je srpski važan deo detetovog jezičkog okruženja.
Najbolje je da roditelj koristi jezik na kojem može da bude prirodan, topao, fleksibilan i emocionalno dostupan.
To ne znači da dete ne treba da čuje jezik sredine. Naravno da treba.
Ako dete živi u Nemačkoj, trebaće mu nemački. Ako ide u školu na engleskom, trebaće mu engleski. Ako je u francuskom vrtiću, trebaće mu francuski.
Ali roditelj ne mora da žrtvuje svoj jezik da bi podržao drugi.
Bolje je razmišljati ovako:
Nije svaki jezički input jednako vredan.
Dete više dobija iz deset minuta žive igre sa roditeljem na srpskom, nego iz sat vremena neprirodnog ispitivanja na jeziku koji roditelju nije blizak.
Procena dvojezičnog deteta ne bi trebalo da se zasniva samo na jednom jeziku i jednom testu.
Važno je prikupiti informacije o oba jezika:
Kod dece koja ne govore ili govore nepouzdano, posebno je važno proceniti i neverbalnu i multimodalnu komunikaciju: pogled, gest, pokazivanje, izbor, vokalizaciju, ponašanje, interesovanja i mogućnost korišćenja AAK.
Ne procenjujemo samo koliko dete „ima reči", procenjujemo kako dete razume, komunicira, učestvuje u odnosu i uči jezik.
Ako dete pokazuje teškoće u oba jezika, nije rešenje ukidanje jednog jezika.
Rešenje je podrška jeziku i komunikaciji.
To može uključivati:
Dvojezično dete sa jezičkim kašnjenjem i dalje ima pravo na oba jezika.
Podrška ne znači da dete mora da izgubi jezik porodice.
Podrška znači da mu pomažemo da u jezicima koje živi ima više razumevanja, više izražavanja i više komunikacije.
Ovo je česta pretpostavka.
„Neka prvo nauči jedan, pa ćemo onda drugi."
Kod neke dece roditelji se odluče da privremeno pojednostave jezičko okruženje, posebno ako postoji velika konfuzija u svakodnevnim rutinama. Ali opšte pravilo nije da dete mora savršeno da nauči jedan jezik pre nego što čuje drugi.
Jezici se mogu razvijati paralelno.
Ne moraju biti jednako jaki. Ne moraju se razvijati istom brzinom. Ne moraju se koristiti u istim situacijama.
Jedan jezik može biti jezik kuće. Drugi jezik može biti jezik škole. Jedan može biti jezik emocija. Drugi jezik može biti jezik akademskog učenja.
To nije problem.
Problem nastaje kada dete nema dovoljno kvalitetne komunikacije ni u jednom jeziku, ili kada se stvarne jezičke teškoće pripišu samo dvojezičnosti pa dete ne dobije podršku.
Najvažnije je da dete ima puno smislenih, prirodnih i toplih interakcija.
To ne znači da treba stalno „vežbati govor".
Bolje pomaže:
Ako dete kaže: „Daj apple."
Možete odgovoriti: „Hoćeš jabuku." „Evo jabuka." „Crvena jabuka."
Ne morate reći: „Ne kaže se apple, kaže se jabuka."
Cilj nije da uhvatimo grešku. Cilj je da održimo komunikaciju i ponudimo prirodan model.
Kod autistične dece često se dodatno komplikuje pitanje jezika.
Roditelji se pitaju: „Ako je već autistično i ne govori, da li su dva jezika previše?" „Da li prvo treba jedan jezik?" „Da li AAK treba da bude na jednom jeziku?" „Šta ako razume srpski, a škola traži engleski?"
Ne postoji jedno rešenje za svu decu, ali je važno znati da autizam nije razlog da dete automatski izgubi pristup jeziku porodice.
Ako dete koristi AAK, treba razmišljati o jezicima koji su mu potrebni u stvarnom životu. Nekada će sistem biti dominantno na jednom jeziku, uz podršku drugog. Nekada će porodica koristiti srpski uz komunikacijsku knjigu, dok škola koristi drugi jezik. Nekada će biti potrebna saradnja oba okruženja.
Cilj nije savršena jezička podela. Cilj je da dete ima način da komunicira sa ljudima koji su mu važni.
U Logolabu dvojezičnost ne posmatramo kao problem koji treba ukloniti, već kao deo detetovog jezičkog i porodičnog konteksta.
Kod dvojezične dece važno nam je da razumemo:
Ne savetujemo roditeljima da odustanu od srpskog samo zato što dete kasni.
Umesto toga tražimo način da dete dobije više kvalitetne komunikacije, više razumevanja i više prilika da koristi jezik u odnosima koji su mu važni.
Dvojezičnost ne izaziva jezički poremećaj.
Dvojezično dete nije automatski zbunjeno.
Mešanje jezika nije znak da nešto nije u redu.
Međutim, dvojezično dete može imati stvarne jezičke teškoće, i tada je važno da ih ne pripišemo samo tome što dete čuje dva jezika.
Roditelji ne treba da biraju između jezika porodice i podrške razvoju.
Detetu je potreban jezik koji živi u odnosu. Potreban mu je roditelj koji govori prirodno. Potreban mu je prostor da razume, izrazi se i bude shvaćeno.
Ukoliko dete kasni u razvoju jezika, ne razmišljajte koji jezik da ukinete, već se pitajte:
Kako da podržimo komunikaciju u jezicima koji čine detetov život?
