Autistično dete i govorno-jezička terapija

Govor nije dokaz da li dete razume

Mnoga autistična deca razumeju mnogo više nego što mogu da pokažu govorom.

Neka deca ne govore. Neka govore, ali govor nije pouzdan. Neka ponavljaju fraze iz crtaća. Neka koriste govor samo kada su opuštena. Neka znaju mnogo reči, ali ih ne koriste kada im zaista trebaju.

Ako gledamo samo govor, lako ćemo potceniti dete.

Govor je složena veština. Da bi dete govorilo, potrebno je mnogo toga: jezik, motorno planiranje, pažnja, regulacija, senzorna obrada, osećaj sigurnosti, sposobnost da započne komunikaciju i dovoljno vremena za obradu.

Kada dete ne odgovara, to ne znači automatski da ne zna.

• Možda ne može da organizuje odgovor.
• Možda mu je telo preplavljeno.
• Možda ne razume šta se od njega očekuje.
• Možda govor u tom trenutku nije dostupan.
• Možda je pitanje postavljeno tako da ga blokira.

Zato terapija koja se oslanja samo na „reci", „ponovi", „pogledaj me" često promaši suštinu.

Šta ne funkcioniše: govor pod pritiskom

Jedna od najčešćih grešaka je ideja da dete treba „naterati" da govori.

Na primer:

Dete želi vodu. Odrasli zna šta dete želi. Voda je tu. Odrasli kaže: „Reci voda." Dete ne kaže. Odrasli ponavlja: „Reci voda." Dete se uznemiri. Odrasli zaključi: „Neće da priča."

Problem je u tome što komunikacija tada prestaje da bude odnos i postaje test.

Dete više ne uči:

• „Moja poruka ima smisla."

Dete uči:

• „Kada nešto želim, odrasli me ne razume dok ne uradim tačno ono što traži."

Za neku decu to može izgledati kao saradnja. Za drugu decu to vodi u frustraciju, povlačenje, plakanje, ponašanje koje odrasli nazivaju „problematičnim", ili potpuno odustajanje od pokušaja komunikacije.

Govor se ne gradi u borbi. Govor se razvija u sigurnosti, odnosu i značenju.

Šta ne funkcioniše: čekanje da govor dođe sam

Druga česta greška je suprotna: čekanje.

• „Još je mali."
• „Dečaci kasnije progovore."
• „Razume sve, samo neće."
• „Čekamo da se govor pojavi."

Nekada je praćenje razvoja dovoljno. Ali kada dete nema pouzdan način da komunicira, čekanje bez podrške nije neutralno.

Dete i dalje ima šta da kaže. Još uvek želi, odbija, bira, pita, komentariše, protestuje, traži blizinu, traži pauzu. Ali ako nema način da to izrazi, komunikacija se često seli u ponašanje.

Plač, bacanje, povlačenje, uzimanje odraslog za ruku, bežanje, guranje, vrištanje – sve to može biti komunikacija kada dete nema jasniji i lakši način.

Zato pitanje nije:

• „Da li će govor doći?"

Pitanje je:

• „Kako dete danas komunicira i kako možemo da mu damo bolji način?"

Šta ne funkcioniše: poslušnost kao cilj

Autistična deca često provedu mnogo vremena u situacijama u kojima se od njih traži da sede, gledaju, ponavljaju, čekaju, rade „kako treba" i odgovaraju na pitanja odraslih.

Istina je da dete koje sedi mirno nije nužno dete koje uči. Dete koje gleda u oči nije nužno dete koje sluša. Dete koje ponavlja reč nije nužno dete koje komunicira.

Kada terapija postane trening poslušnosti, lako zaboravimo da je komunikacija dvosmerna.

Dete nije projekat koji treba oblikovati. Dete je osoba koja već komunicira, ali možda na način koji odrasli još ne razumeju.

Zato u Logolabu regulacija dolazi pre zahteva, odnos pre očekivanja i razumevanje pre korekcije.

Šta ne funkcioniše: samo rad na izgovoru

Nekoj deci je zaista potrebna podrška u razvoju govorne produkcije: artikulacije, motorike govora, planiranja pokreta za govor, jasnoće izgovora.

To može biti važan deo terapije, ali rad na izgovoru nije isto što i rad na jeziku.

Dete može vežbati pokrete za govor, a da i dalje nema način da kaže:

• „Neću."
• „To je previše."
• „Hoću opet."
• „Sviđa mi se."
• „Ne razumem."
• „Idi."
• „Dođi."
• „Boli."
• „Plašim se."

Ako dete nema pouzdan govor, rad na govoru ne sme biti jedini put. Detetu je potreban način da komunicira sada, dok se govor razvija.

Govor je važan, ali ne sme biti uslov za komunikaciju.

Šta funkcioniše: polazimo od deteta koje već komunicira

Prvi korak nije da dete „naučimo da komunicira" kao da komunikacija ne postoji. Prvi korak je da prepoznamo kako dete već komunicira.

Da li vas vodi za ruku? Da li stoji pored vrata? Da li donosi predmet? Da li gleda u ono što želi? Da li ponavlja frazu iz crtaća? Da li pevuši istu melodiju? Da li beži kada je previše? Da li se smeje na isti deo igre? Da li koristi telo da kaže „dosta"?

Sve su to tragovi. Kada ih vidimo, ne počinjemo od nule. Počinjemo od detetovog jezika, čak i kada taj jezik još nije govorni.

Dobra terapija ne gasi postojeću komunikaciju. Dobra terapija je proširuje.

Šta funkcioniše: odnos i regulacija

Dete uči najbolje kada se oseća dovoljno sigurno da ostane u odnosu.

To ne znači da sve mora biti lako, niti da dete nikada neće biti frustrirano. Znači da terapija ne sme početi od pritiska.

Ako je dete preplavljeno, uplašeno, senzorno iscrpljeno ili stalno u režimu „moram da pogodim šta odrasli hoće", mozak nema mnogo prostora za jezik.

Zato u Logolabu prvo gradimo odnos, povezivanje, koregulaciju, zajedničku pažnju, igru, predvidljivost i poštovanje detetovog tempa.

Tek tada dolaze učenje, jezik i govor. Ne zato što smo „popustljivi", već zato što je regulisano dete spremno za komunikaciju i učenje.

Šta funkcioniše: AAK kada govor nije pouzdan

Ako dete ne govori, ili govor nije dovoljno razvijen, dostupan ili pouzdan, potrebna mu je AAK.

AAK znači augmentativna i alternativna komunikacija. To može biti gest, znak, komunikacijska tabla, komunikacijska knjiga, PODD, aplikacija, uređaj ili kombinacija više načina.

AAK nije odustajanje od govora. AAK je kao most preko reke. Ne čekamo da dete samo prepliva reku da bismo ga pustili na drugu obalu. Gradimo most da može da pređe.

Za neku decu taj most će pomoći da se govor razvija. Za neku decu govor će ostati nepouzdan, ali će komunikacija postati mnogo bogatija. U oba slučaja, dete dobija ono što mu je potrebno: način da bude shvaćeno.

Komunikacija ne treba da čeka govor.

Šta funkcioniše: podrška eholaliji i geštalt jeziku

Mnoga autistična deca koriste eholaliju. Ponavljaju rečenice iz crtaća, pesme, fraze koje su čula od odraslih, delove reklama ili omiljene izraze. To ne mora biti besmisleno ponavljanje.

Kod dece koja uče jezik geštalt načinom, eholalija može biti početak razvoja jezika. Dete prvo usvaja veće jezičke celine, zajedno sa melodijom, ritmom i emocionalnim značenjem, a tek kasnije počinje da ih razlaže i fleksibilno koristi.

Zato ne pomaže kada kažemo:

• „Ne ponavljaj."
• „Reci normalno."
• „To nema veze."
• „Kaži lepo."

Mnogo više pomaže da se zapitamo:

• Šta ova fraza znači u ovom trenutku?
• Kada je koristi?
• Kakva je intonacija?
• Šta se desilo neposredno pre toga?
• Kako mogu da mu ponudim jezik koji je malo fleksibilniji, ali i dalje prirodan?

Eholalija nije zid, često je most.

Šta funkcioniše: roditelj kao komunikacioni partner

Najvažnije promene u razvoju komunikacije često se ne dešavaju za stolom, već u svakodnevnom životu.

Tokom obroka. Presvlačenja. Kupanja. Vožnje kolima. Igre na podu. Čitanja slikovnice. Izlaska iz kuće.

Roditelj ne treba da postane terapeut. Roditelj treba da nauči kako da prepozna prilike za komunikaciju, kako da sačeka, kako da ponudi model, kako da smanji pitanja, kako da prati detetovu inicijativu i kako da koristi jezik u situacijama koje detetu imaju smisla.

Dete ne uči jezik samo u terapijskoj sobi. Dete uči jezik u odnosu sa ljudima koji su mu najvažniji.

Šta funkcioniše: ciljevi koji imaju smisla u životu

Dobar cilj nije samo:

• „Dete će izgovoriti 20 reči."

Bolji ciljevi su:

• Dete će imati način da odbije.
• Dete će moći da traži pauzu.
• Dete će moći da bira aktivnost.
• Dete će moći da komentariše ono što voli.
• Dete će moći da pokaže da ga nešto boli.
• Dete će moći da učestvuje u igri.
• Dete će moći da započne interakciju.
• Dete će imati način da kaže „ne".

To su ciljevi koji menjaju svakodnevni život.

Govor je divan kada se razvija. Ali govor bez značenja, bez namere i bez odnosa nije dovoljan. Komunikacija mora imati funkciju u životu deteta.

Kako izgleda Logolab pristup?

U Logolabu ne počinjemo pitanjem:

• „Kako da dete izgleda tipičnije?"

Počinjemo pitanjima:

• Kako dete već komunicira?
• Kada je najviše regulisano?
• Šta voli?
• Kako traži pomoć?
• Kako odbija?
• Kako pokazuje interesovanje?
• Da li govor koristi pouzdano?
• Da li koristi eholaliju?
• Da li mu je potrebna AAK?
• Kako roditelji mogu da ga podrže kod kuće?

Naš pristup je zasnovan na odnosu, igri, regulaciji i poštovanju detetovog načina učenja.

Ne jurimo govor po svaku cenu. Ne gasimo komunikaciju koja već postoji. Ne tražimo poslušnost kao dokaz napretka. Ne čekamo da dete „zasluži" komunikaciju.

Polazimo od toga da dete ima šta da kaže. Naš posao je da pronađemo način da ga čujemo.

Zaključak

Terapija govora kod autističnog deteta ne treba da bude borba protiv autizma. Treba da bude podrška komunikaciji, jeziku, odnosu i svakodnevnom životu.

Ono što ne funkcioniše jeste pritisak, čekanje bez podrške, insistiranje na „tačnoj reči", poslušnost kao cilj i rad na govoru bez pristupa komunikaciji.

Ono što funkcioniše jeste razumevanje deteta, podrška regulaciji, AAK kada govor nije pouzdan, poštovanje eholalije, roditelj kao partner i ciljevi koji imaju smisla u realnom životu.

Dete ne mora prvo da govori da bismo ga slušali. Komunikacija počinje mnogo pre govora.